Putujuće pozorište Šopalović u Briselu 7, 8, 9/05 2010

Postavljajući jednu od najboljih srpskih drama „Putujuće pozorište Šopalović”, Ljubomira Simovića, slovenački reditelj Tomi Janežič preispituje ključna pitanja koje ovaj komad postavlja: Šta je uopšte pozorište i šta je gluma? Gde je granica između teatra i onog što ga okružuje? I da li su ljudi svesni da u svojim životima zapravo igraju mnoštvo uloga? Pošto je ovo komad u kome se mešaju stvarnost i iluzija, pozorište i svakodnevica, predstava se bavi i temom istinitosti imaginarnog – Da li je naš život samo materijalan? Da li je istinitije ono što je opipljivo ili neko žarko uverenje, iluzija? Predstava pokreće i temu nasilja – Kako se nasilje uopšte rađa u nekoj sredini, u nekom čoveku? Odakle dolazi zlo? Kako je moguće da čovek ode toliko daleko i počini takve užase i zločine?

9/05 – 15:00
7, 8, 9/05 – 20:30
€16 / €12 (-25/65)+ Serbian > NL / FR
2h 30min
Meet the artists after the performance on 8/05

KVS - BOX

Handelskaai 18 Quai du Commerce
B-1000 Brussels

Buy your tickets online

Režija i oblikovanje prostora : TOMI JANEŽIČ

Asistent reditelja: BORIS LIJEŠEVIĆ

Pomoćnik reditelja: ŠPELA TROŠT

Dramaturg: MILAN MAĐAREV

Scenski pokret: DENEŠ DEBREI

Oblikovanje svetla: TOMI JANEŽIČ

Oblikovanje muzike I tona: TOMAŽ GROM

Oblikovanje videa: GRGOR BOŽIČ

LICA:

VASILIJE ŠOPALOVIĆ- VLASTIMIR STOJILJKOVIĆ

GINA - DARA DŽOKIĆ

DARA - RENATA ULMANSKI

SIMKA - ISIDORA MINIĆ

JELISAVETA PROTIĆ - JASNA ĐURIČIĆ

DROBAC - BORIS ISAKOVIĆ

BLAGOJE - BRANISLAV ZEREMSKI

MILUN - NENAD ĆIRIĆ

MAJCEN - MIROSLAV ŽUŽIĆ

SOFIJA SUBOTIĆ - NADA ŠARGIN

FILIP TRNAVAC - SVETOZAR CVETKOVIĆ

DRAMATURŠKA BELEŠKA Kao sve dobre drame, Putujuće pozorište Šopalović počinje više nego jednostavno. Jednog letnjeg dana u Užice dolazi pozorišna trupa koja se sprema da igra Šilerove Razbojnike. Nasred Rakijske pijace oni izvode jednu scenu iz komada kojom bi hteli da izazovu interesovanje za svoju predstavu. Nažalost, trenutak koji su izabrali ne može biti nepogodniji: jedna je od prvih akcija okupacije, počela su vešanja i streljanja, grad je pun izbeglica iz Bosne koje su se spasile od ustaša, a pozorište i gluma u svesti običnih građana provincijskog gradića još uvek su nešto ne sasvim dolično i u mirna, a kamoli ratna vremena. U takvoj atmosferi melodrmaska scena iz Razbojnika deluje krajnje neprikladno, i revoltirani građani ne štede reči pogrde za glumce što su došli da igraju svoju predstavu ne videći i ne obazirući se na njihove nevolje.(…) Simovićeva drama počinje sa umetnošću u koju se meša stvarnost i razara je, a završava se sa umetnošću koja se meša u stvarnost i preobražava je. U poslednjoj sceni pozorište i život razilaze se: glumci odlaze iz Užica, i ponovo su samo putujući glumci što lutaju iz mesta u mesto sa šarenom lažom svoje umetnosti. Sve je kao što je bilo i pre, samo što nema Filipa. (...) Njihova umetnost, koja je na početku komada bila jadna i nikakva, za trenutak je osvetlila život i preobrazila ga, sada je opet jadna i nikakva. Simović je sjajno odabrao da umetnost koja se prepliće sa životom ne bude umetnost velikih, već umetnost putujućih glumaca. U tome ima malo osmeha na račun umetnosti, ali i vere da je umetnost – umetnost čak i kada se nađe u rukama putujućih glumaca. Sigurno i neusiljeno, Putujuće pozorište Šopalović kreće se od krajnjeg realizma ka pesničkoj viziji, i gotovo ne primećujemo trenutak u kome se dramskom piscu pridružio pesnik.(...) Jovan HRISTIĆ

REČ REDITELJA Nisam odabrao taj tekst da pričam neku priču koja se dogodila za vreme Drugog svetskog rata, a mogla se dogoditi u srednjem veku ili bilo kada. Taj tekst drugačije zvuči danas nego pre dvadeset godina. Da je Simović pisao Šopaloviće deset godina kasnije, mislim da bi ih radio drugačije. Kada kažemo Drugi svetski rat, to nam zvuči daleko, nešto što je već postalo mit. Danas je dovoljno da kažeš rat i da svi osećamo šta je to... Tomi JANEŽIČ SAMO SU NAM RANE OSTALE Postoji li uopšte granica između pozorišta i onoga što ga okružuje? – Pozorište, u nekom smislu, ima vrlo jasne granice. Ono je veoma snažna konvencija koju zapravo ne možeš da narušiš. Zapravo, pitam se da li bi to uopšte bilo moguće? Možda bi bilo moguće ako bi, na primer, došlo do neke provokacije, pa bi glumci i publika počeli da se tuku. Ali, u suštini, pozorištu veoma teško možeš da menjaš granice. Jednostavno, pozorište je pozorište. Da li je pozorište, kako bi rekao veliki Šekspir, zaista ogledalo društva? – U određenom društvu rađaju se određene vrste umetnosti. Znači, prema umetnosti koju vidimo, mi shvatamo kakvo je to društvo bilo. Pozorište mora da dira, pošto ima tu specifičnost da se dešava sad, u ovom trenutku, na određenom mestu. To postavlja jedan veliki izazov pred onoga ko to pravi. Sa druge strane, barem ja shvatam tako, ne želim da upadnem u zamku da bih brinuo samo o tome da bih se dopao. Treba ići svojim putem i stvarati svoju umetnost, ali treba istovremeno i razmišljati o tome da taj put neće imati smisao ako na njemu nekoga, baš sada, ne dirneš, ne pogodiš (...) U ovoj predstavi, koja se dešava u ratu, imamo jedan lik, Dropca, koji je nemilosrdni batinaš. Simović tom liku pruža priliku da ga sagledamo i kao čoveka. Ali, ja se pitam da li je tako i u stvarnom životu, u svakodnevici? (...) (...) Što se tiče onoga što se desilo na prostoru nekadašnje Jugoslavije...smatram da u tom ratu niko nije dobio. Svi su izgubili. Niko nije ništa dobio. Samo su ostale rane! Mikojan Bezbradica (Glas javnosti, 2007)

KRITIKA: Na samom početku, filmski kadrovi užasa. Opomena da strašno nije prošlo. Jadan je ljudski rod. U komemorativnoj ozbiljnosti, na sceni, gledaoci. Čovek do čoveka u impresivnom kadru neme zapitanosti. Eto vas jedni s drugima, pogledajte se u oči, pokajte, osudite, promislite. Kao da kaže reditelj. Sam oblikuje prostor u kojem je moguća angažovana, intelektualna emocija. Prisustvujemo analizi Šopalovića. Forumu o poreklu zla i pokušaju umetnosti da ga nadvlada. (...) Dok jedni umiru, drugi glume, treći batinaju. To je život. Cela predstava je rad u toku. (...) Već se može govoriti o sistemu Janežič. Branka KRILOVIĆ (Dnevnik RTS) Svi elementi čina su tu, ogoljeni do suštinskog: kreatori – od reditelja, preko glumaca, pa do tehničkog osoblja, zatim publika koja je sve vreme suočena sa svojom odlukom, svojim pristankom da učestvuje u teatarskom činu. Tu je i spoljni svet koga baš briga za teatar, ali čije ogledalo jeste teatar, čak i kad nema takve ambicije. (...) Janežič, dakle, sve dovodi u pitanje: prostor scene, glumačku igru, mogućnost distance, potrebu iluzije, ulogu publike – sve to razlaže i rastavlja na sastavne delove da bi opet sve, jednostavnim i lakim potezima, ponovo uspostavio. Ovde je, u stvari, reč o moći, mogućnosti pozorišta. (...) Gledajte Šopaloviće: to prestaje da bude predstava, postaje iskustvo. Boban JEVTIĆ (YellowCab, 2007.)

In 1985 Yugoslavian poet and playwright Ljubomir Simović wrote Putujuće pozorište Šopalović (The Travelling Troupe Šopalović). The travelling theatre company arrives in the Serbian town of Užice where recently killed people are being exposed in the middle of the square where the company was supposed to perform. In 2007 Tomi Janežič decided to stage this play in Belgrade once again. With the Yugoslavian civil war fresh in his memory, he has no choice but to make it a piece about the role of theatre in wartime, about the relationship between theatre and real life. In Simović’s play, reality initially intervenes to such an extent as to shatter the theatrical illusion. But can art also transform reality? Tomi Janežič makes it a ‘drama essay’ about the nature of the theatre, where fiction and reality share the same body. The boundary between audience and stage is blurred in an amazing performance that constantly dismantles both the play and the theatre itself. Staggering!

Site: Atelje212
Bio & Credits

© Dušan Đorđević